Momčilo Žunić's Reviews > Grobnica za Borisa Davidoviča

Kiš je živeo svoju književnost, s tim što uvek važi i to da je život čitao Kiša. Otuda deluje da je Kišu istovremeno uspelo, premda nije da se tako i htelo, da isprovocira stvarnost i unapred napiše vlastiti život. To se najsmrtonosnije obelodanilo "Enciklopedijom mrtvih", iako se predviđalačko uveliko obznanilo i u "Grobnici". Potonjom se iz porodične trilogije zašlo u novelističku fazu, jer, roman se raspukao i nemoguće je bilo zalepiti ga i vratiti mu se. Zato novelistička stvaralačka ména istodobno računa na žanrovsko iskoračenje (iz romana u pripovedni venac sačinjen od "sedam poglavlja jedne zajedničke povesti", što u izvesnom smislu proishodi iz poglédanja na "Rane jade") i na kišovski dosledan preobražaj u prosedeu. Zameci ovoga primetni su u "Peščaniku" kao romanu-rasapu. Tako, primerice, princip glosiranja iz koga je ponikao poslednji deo porodičnog cirkusa ovde proističe ponajviše iz Štajnerovih "7.000 dana u Sibiru".*

*Potraga za tim odakle je i šta je Kiš sve glosirao otpočinje s negativnim čitanjem Dragana M. Jeremića u "Narcisu bez lica". Najopsežniji napor da se samere izvori, koliko mi je poznato, danas su načinjeni u studiji "Tekstualno (ne)svesno" Dragana Boškovića. Kiš je, naravno, olakšao traganje ukapavajući imena u narative, citiranjem, perifrazom, fusnotiranjem, što je još naglašenije obznanjeno "Časom anatomije".

Osvešćivanje i ovladavanje formom podrazumeva mnogostruke zahvate na tradicionalnoj fabuli. Poetika sažimanja zatomljuje ono na šta sviknuto i proždrljivo romaneskno računa - široko mu polje! - prelećući sve deonice podatne fabuliranju. Naracija je isušenija, suspregnutija, kao takva pripodobljena činjeničnom nizu, i kategorički ustremljena ka upokojenju sveznajućeg pripovedača. Objektivnost i sveznalaštvo naracije iznađene su u dokumentarizmu. Pripovedač se potrebito zaklanja pod senku priređivača i  komentatora, odnosno arhivatora, translatora, montažera dokumenata. Zaklon je, međutim, propusan za suponiranja fikcionalnog i subjektivnog - umetnički istinitijeg! - za preinačenja, trikovanja i podmetanja. Uostalom, ne čine li ta "oprezna domišljanja" i islednici načinom na koji konstruišu optužnicu, krivicu i presudu! Kišovo pripovedanje ironijski (samosvesno) korelira sa dokaznim postupkom i računa na razradu policijskog izveštaja, odnosno na sebe kao adekvata razrade policijskog izveštaja.

Intenzivirano je opkoračenje između književnosti i (istorijske) stvarnosti, između fikcije i fakcije. Varničenje između komunizma kao onoga što je trebalo bude i što je bilo utopijsko zaveštanje (fikcija), i postvarenog komunizma kao unesrećenja (stvarnosti u kojoj nema nevinih, nego tek poslušnih), rodno su mesto sedmougaonog priručnika o tome kako ne preživeti staljinističko društvo i kažnjeničke kolonije.** Trudbenici, međutim, nisu delatnici ove zbirke. Fokus je (mahom) (i mahom na oklevetanim i poništenim) službenicima revolucije, na onima koji će, pronoseći je i služeći joj, u konačnici kao politički izgrednici i ništice morati i da je snose - stoga je "Krmača koja jede svoj okot" vazda umesna naslovna etiketa*** - premda bi ih martirološki posebice valjalo poređati i nijansirati. Homo novus zadobija oreol novomučenika čiji identitet je izgubljen ili mu se ne zna grob. Poništavanje. Drukčije rečeno, kenotaf se ovde ne podiže samo za Borisa Davidoviča, ali nije baš i da se posvećuje i piše svakome.**** Istovremeno, progres je taj koji zajedno melje i žito i kukolj do onog najgorčeg: saznanja da se u novom svetu, oslobođenom ili lišenom metafizike, kako se već uzme, sloboda stiče smrću. A to sobom valja višeslojna ironija jedne (naizgled) besprekorne biografije namamljene u istražnu klopku. Pretopljena u metal i Davidovičeva smrt biće uzidana u temelje tog i takvog ustrojstva, izuzev što je knjiga-kenotaf zaveštana da se, pored sećanja na žrtve, i čisto pretopi od prljavog.

**Sa sovjetske strane Kiš se okreće gulag-književnosti (Solženjicin i Šalamov) i soc-realizmu, kao i izravno pomenutom Leonidu Andrejevu koji, eh, kako dobro ume štošta da napiše o predrevolucionarnom, dok sa zapadne strane gleda na orvelovsko i borhesovsko, čijoj "Opštoj istoriji beščašća" pripaja izvan-ludički tragizam i istorijsku dubinu. Videti pod "Psi i knjige", mada tragovi u fragmentima drugih povesti vode do hebrejskih i starogrčkih mitova, a svakako da je ilustrativna podnaslovna oznaka povesti. Doduše, dokoni a pomni čitalac mogao bi se propitivati nad preskokom II svetskog rata.

***Pobesneli Marks, kako je već sintagmatski sažeo drugar u jednoj pesmi.

****I porodični ciklus čita se kao kenotaf nestalom ocu. Zameci, o, zameci...

Nego, šta bi sa onim prvogorepomenutim predviđalačkim u vezi sa "Grobnicom"? Zbilo se to da se knjiga prelila u stvarnost ishodujući u nov po-etički proces o plagiranju. Pripovedni venac antiklimaktični se raspada u (pseudo)biografiji o podobnom pesniku Darmolatovu, onom sa mošnjama veličine kolhozne tikve koji se samozvanački vrpolji u Njegoševoj stolici. Ta povest, za razliku od preostalih koje su zaveštane prijateljima, ostala je bez posvete. Blanko u koji su se sami upisali ne-prijatelji.