Quiver's Reviews > Poslednja ljubav u Carigradu

Ona je ležala nauznak u zelenoj mesečini i osećala kako se mirisi na reci slažu jedan povrh drugog, lakši preko težih: najpre miris katrana, vode i mulja, pa dima i najzad na povrišini plovile su ploče mirisa lipe. A mesečina je i sama imala tri mirisa, mešale su se u njoj te večeri sve tri mesečeve mene. Vlaga s vode ulazila je kroz prozore, a negde u hanu neko zasvira klarinet. (182)

Jedna namerno magično-mistična knjiga od Pavića (njegove ostale su možda više slučajno takve), neverovatna u originalnosti izraza, prepuna simbola, idejnih i verbalnih smicalica, kao i preobrta na polju ljubavi, porodice i smrti. Karte za gatanje dolaze kao prilog knjizi, kao i kratak priručnik za gatanje, mada to mene nije zanimalo. Moguće je čitati roman (ipak to ovo jeste) od početka do kraja, i biće smislen. Ma, biće nezaboravn i jedinstven.

Preporučujem svakome ko ćeli da se uhvati u koštac sa neobičnim delom.

 

Još neki od zanimljivih citata:

Otac mi vedri i oblači, a meni kiše padaju u činiju i sneg u krevet (39).

U njegovoj samoći samovao je još neko. I on zaključi da je to za usamljenog čoveka čista sreća. (43)

Ako je sanjaš, okreni jastuk i ta će te sanjati. (51)

Svak mora svoj put da pojede pred sobom, kao glista. (59)

Gospoda su tvoji koraci, a ti si im sluga... (171)

Bio je stamen kao kaljeva peć uprkos tome što je stario u „vremenskim udarima“, najpre deset godina ništa, pa deset goina za noć. (186)

Čoveka možete naučiti da se služi sabljom brže nego viljškom. A mržnja je stvar koja se uči pokolenjima. To je dar. Kao lep glas. (195)

Tvoja misao je sveća kojom možeš da upališ tuđu sveću, no za to moraš imati vatre. (203)

Ima istina kojim čovek pomaže da umru—reče ona—i sam čovek je istina koja umire. (205)