Sign in with Facebook
Brodolomi's Reviews > Vrtoglavica
Vrtoglavica
by
by
Vrtoglavica je prvi deo Zebaldovog četvoroknjižja, nečeg što nije pisano sa namerom da bude kvatrologija, ali je književni usud presudio da u čitalačkoj svesti teže srastanju u organsku celovitost povezanu 1) jedinstvenim tajanstvenim šetačem pripovedačem 2) nizom isečaka iz biografija primernih ličnosti ili istorije koje predočava autor. U „Iseljenicima, „Saturnovim prstenovima“ i „Austerlicu“ o pripovedaču-šetaču saznajemo vrlo malo, motivacija ostaje zamagljena, a putovanje ne donosi razvoj i promene u ličnosti. Slično je i u „Vrtoglavici”, sa razlikom da postoji određena promena u junaku - onaj koji putuje po Italiji je mrzovoljan i nervozan putnik, spreman da se još uvek ljuti na svet u kome se nalazi, da bi u trenutku kada se vrati u svoje rodno selo u poslednjoj četvrtini romana, junak utonuo u melanholično i bestrasno tihovanje prema svetu kakvo će biti prepoznatljivo u „nastavcima“. Između su umetnute dve primerna romansirana isečka iz Stendalovog i Kafkinog životopisa.
Tri usputna zapažanja i jedan citat.
1. Kod Zebalda civilizacijski progres ekvivalentan je destrukciji koju napredak ostavlja za sobom.
2. Subjektivni osećaj vremena kod pripovedača-šetača iskazan u jednoj rečenici: Čovek bi mogao da kaže da sve to vreme nije prošlo, mada se priča sad već privodi kraju.
3. Pisati sa melanholijom o malovarošanima ne oduzimajući im dostojanstvo koje su im toliki pisci oduzimali. Posebno je dirljivo Zebaldovo zapažanje da kada su njegovi roditelji kupili nameštaj za svoj dom da je to bio trenutak u kome im se činilo da postoji neka viša pravda. Pretpostavljam da su moje bake i deke imali isti osećaj kada su kupili krevet ili ormar (naposletku, kupovalo se za život). Šta danas osećaju mladi parovi kada kupuju krevet u IKEI?
4. „Mislim da tog prepodneva nije falilo da obojica, ili bar ja, naučimo da letimo, onoliko koliko je potrebno za jedno pristojno sletanje u ambis.“
Tri usputna zapažanja i jedan citat.
1. Kod Zebalda civilizacijski progres ekvivalentan je destrukciji koju napredak ostavlja za sobom.
2. Subjektivni osećaj vremena kod pripovedača-šetača iskazan u jednoj rečenici: Čovek bi mogao da kaže da sve to vreme nije prošlo, mada se priča sad već privodi kraju.
3. Pisati sa melanholijom o malovarošanima ne oduzimajući im dostojanstvo koje su im toliki pisci oduzimali. Posebno je dirljivo Zebaldovo zapažanje da kada su njegovi roditelji kupili nameštaj za svoj dom da je to bio trenutak u kome im se činilo da postoji neka viša pravda. Pretpostavljam da su moje bake i deke imali isti osećaj kada su kupili krevet ili ormar (naposletku, kupovalo se za život). Šta danas osećaju mladi parovi kada kupuju krevet u IKEI?
4. „Mislim da tog prepodneva nije falilo da obojica, ili bar ja, naučimo da letimo, onoliko koliko je potrebno za jedno pristojno sletanje u ambis.“
Sign into Goodreads to see if any of your friends have read
Vrtoglavica.
Sign In »
Reading Progress
April 8, 2022
–
Started Reading
April 13, 2022
– Shelved
April 13, 2022
–
Finished Reading
May 10, 2022
– Shelved as:
mesec-u-ovnu
Comments Showing 1-8 of 8 (8 new)
date
newest »
newest »
message 1:
by
Momčilo
(new)
Apr 13, 2022 07:36AM
Eh, plač u "idealnoj formi": kupujmo ga da bi smo se/ga zamenili. U modi za leto, zimu, užas i očaj.
reply
|
flag
Eh, Momčilo, nemoj biti na kraj srca i živeti izvan malograđanskih radosti. Kupovina nameštaja, makar bio i ovaj današnji sezonski, mora da I dalje budi neku radost i neki osećaj, samo se pitam kakav, a odbijam da ti poverujem je to baš osećaj užasa i očaja. Ali, kako je lepo to rečeno „osećaj više pravde“. Baš ti otvori neku novu perspektivu na svet i na te masivne, kabaste, teške i neugledne ormare sa vezenom posteljinom, miljeima i servisima za ručavanje koji se nikad ne koriste. Baš intenzivno razmišljam o mojim bakama i dekama. Očeve roditelje je nameštaj preživeo, eno ga, postoji i dalje jer je kupljen da traje, kao što je i njihov brak bio sklopljen da traje iako je, po današnjim merilima, to bio toksičan i mučan bračni odnos. A mamina majka je za vreme rata u Bosni bila izbačena iz stana u koju se nelegalno uselila druga porodica, a ona izbegla u Srbiju. Posle desetak godina, kada se preko suda vraćala oduzeta imovina, ona je zakonski povratila i stan i osnovni nameštaj (je li, po zakonu su morali da budu vraćeni kreveti, ormari, frižider i slično, ali ne i posteljina, knjige, slike itd). Stan je odmah prodala, a taj kabasti nameštaj je dovukla u Šumadiju, iako objektivno nije morala. Al, eto, mislim da je i kod nje bio osećaj da je sa nameštajem dobila i neku višu pravdu koju je želela da ponese sa sobom (već kad nije mogla grobove ili ceo svoj prošli život da ponese). Po toj višoj pravdi je nastavila da ređa miljee, vezenu posteljinu i elegantne tanjire iz kojih se ne jede.
Nikad me nijedna knjiga nije toliko zbunila :) I ni pre ni posle mi se nije desilo da uzmem iz biblioteke knjigu, izbezumim se, potražim nešto o autoru (preko pokojnog MSN searcha) i otkrijem da je umro/poginuo tih dana između uzimanja knjige iz biblioteke i završetka čitanja.
Jedina viša pravda u Ikei bi mogla biti to što su onu pustopoljinu nazvali Ulica Astrid Lindgren. :DOstalo ne bih proglasila baš očajem i užasom, već žgoljavom nadom koja može biti i vremenski most preko očaja. Pravo pitanje je da li mladi par koji tamo oprema garsonjeru sanja o krevetu od orahovine bez ijednog čavla, i da li pada u očaj zbog saznanja da će se kreveta nekako i domoći, ali salonca/kuće koja mu dolikuje malo teže.
Tanjiri iz vitrine su takođe nada: da će se nekad, nekim naročitim povodom, napraviti raskošna gozba za sofisticirano društvo. Kako većina nije dočekala ni povod ni društvo, novi tanjiri sa romantičnim printovima prašinare po buvljacima, svedočeći da se babina i dedina generacija uzaman nadala da je sa završetkom rata ludilo prošlo i da će lepi život zauvek da traje. Naša generacija (i) na osnovu tog iskustva depresivno uviđa da je jedino trajno sranje, pa se ne nada ničemu – daj deset dana na Maldivima i dva hoverborda da tutnjim po Ušću, kakva orahovina.
Sledi da su i jedne i druge nadjebali veselnici bumeri koji su spas od tiranije sreće našli u ekipnom tiskanju po trosedima na rasklapanje i uz regale (sa bifeom!) oko slasne torte od kile margarina. Ta njihova kretenska bezbrižnost mi s godinama postaje simpatična i uopšte me ne bi iznenadilo saznanje da veruju kako će im iz tabli od iverice i podrkanih kauča koje seju po svakom mogućem šumarku nići tabureići i jambolijice.
Hej, ne upinjem se da živim izvan malograđanskih radosti (or udobnosti), samo se "trudim" da ih ne praktikujem frekventno (or ne zamenjujem isuviše često) kako bih se saživeo i(li) stvarima bar dao auru potrebnosti i(li) nezamenljivosti, a nije da će da traju, pošto ih i prave da ne traju. Trigerovao si me sa bakutinim nameštajem, pošto je bakina spavaća soba (svadbeni poklon njenih roditelja) sve njih nadživela. O, da, sa sve češkim kristalom, finim setom za pijane breske i punč i sijasetom staklenih figurica (preživele gle čuda i mene u ulozi nemirnog unučeta).Povuklo me, doduše, i nešto drugo: razlika u cijeni između Ikea police za TV uz dodatak poličica za knjige i kastom mejd varijante. Kad stolar reče 90.000, slegosmo ramenima i rekosmo neka svak' sebi potraži konak.
A Zebald kô Zebald, verovatno ništa ne bi menjao, samo bi tihujući uživao u polaganom rasapu pokućstva. :)
Glede nameštaja, imam da podelim sledeće:Deda je nešto nakon razvoda, sredinom osamdesetih, kupio stan u novogradnji i u njega uneo pisaći sto sa ogledalom i orman koje je nasledio valjda od neke svoje tetke usedelice (od predratnog nameštaja njegovih roditelja nije ništa preživelo). U nekom trenutku druge polovine dvehiljaditih, kad je deda već prestao biti u stanju da posećuje otadžbinu, odškrinuo sam vrata tog ormana... samo da bih ugledao skromnu kolekciju dedinih Plejboja iz kasnih devedesetih.
Nadam se da ću ga jednog dana naslediti.
Tijana, vau, mogu samo nagađati kako je bilo čitati Zebalda pre nego što je postao širi globalni fenomen i bez unapred. I taj kraj u vrtoglavici sa saznanjem da je autor skoro poginuo. :O Nora, lepo si sve napisala. Doduše, standardno si mračna, a znam da si isto kao i ja, da voliš da tužiš ali i da se zabavljaš. I, naravno, ne dam na bumere, jer danas se nekako svi istresaju na njih. Postadoše ono što je middle class bila za modernizam – vreća za udaranje. I obožavam bifee na regalima, jer su uvek bili najekstravagatniji deo na ormarima zbog načina otvaranja. Posebno jer se u njima, ama baš nikad zaista ne čuva piće, nego uvek neki papiri, fascikle i neke nepotrebne stvari - nešto o čemu bi mogao da ispeva pesmu Kafka. Osmišljeni su da budu nešto zabavno, a u stvarnosti su nešto vrlo tugaljivo, nepraktično i deo regala koji se prvi sjebe. :D
Momčilo, nije to za džabe bilo Isusovo zanimanje, mora da se drži cena. ;D I da napomenem, nisam do sad imao prilike da kupim komad nameštaja, ali mi je lepo da imaginiram I da se pitam šta drugi osećaju.
Andrej, nikad nisam držao "Plejboj" u rukama, ali smo kao klinci krali “Pan erotiku” sa trafike, pa smo anatomiju odraslih učili iz te lektire.
Pan erotika nas je održala, njojzi hvala!
